Postoje trenuci kada se svako od nas zamisli nad sopstvenim životom i zapita kako da nastavi dalje i kuda? Ukoliko ste ljubitelji savremene proze i tragate za istinom, roman 64 dana: Dnevnik samoubice sigurno će vas navesti na preispitivanje. Autorka Slavica Erdeljanović Curk ističe da Dnevnik samoubice treba da pokrene želju da se pažljivije gleda u oči sagovornika i prepozna potreba za bliskošću.

Na pitanje šta je inspirisalo da napiše roman, Slavica kaže da se prepušta nekom neobjašnjivom fenomenu „izvora" koji je ponesu. Ljudi se uglavnom ustručavaju i plaše da govore o svojim strahovima, čežnjama, nezadovoljstvima i nesnalaženju u nekim čak jednostavnim situacijama. To je zato što smo obezvredili iskrenost i dajemo prednost „ulogama" koje igramo trudeći se da budemo što uverljiviji, umesto da tražimo najistinitiji način da iskažemo svoju posebnost, ističe autorka. Strah od neprihvatanja i nerazumevanja i nedostatak hrabrosti da se sa tim suočimo, dovodi do zatvaranja u sopstveni kavez. Možda su autorku, kako kaže, inspirisale svakodnevne situacije odustajanja od nečega ili nekoga... nedostatak ambicija i samopouzdanja, nesposobnost da se poveruje u mogući uspeh i sreću. Reč „samoubistvo" označava mnogo više od telesnog ubistva, to je samouništenje svega lepoga, sputavanje i povlačenje pred izazovima.

Kada je reč o samom procesu stvaranja, Slavica ističe da je teže bilo suočiti se sa ostvarenim jer je u pitanju otkrivanje nekih skrivenih depoa sećanja za koje nije ni znala da postoje. Kako kaže, postoji zajednička osobina onih koji čitaju i onih koji pišu, a to je potreba za razgovorom. Pod „razgovorom" podrazumeva pre svega preispitivanje sebe i otkrivanje drugoga u sebi, pa tek na kraju prepoznavanje sebe u drugome. 

Junak romana nam otkriva svoje slabosti, koje i mi posedujemo, manje ili više, ali čak ni sebi ne možemo lako da ih priznamo; uvlači nas u svoju intimu, rasplamsava nam emocije i na kraju nas osvaja iskrenošću i dobrotom, koju uporno pokušava da sakrije, smatrajući je slabošću. Slavica ističe da je roman namenjen svakome ko se budi sa saznanjem da nije pronašao svoje najugodnije mesto u životu, mladima koji su pred mnogobrojnim iskušenjima, pa ne stižu ili ne umeju da se posvete pravim vrednostima, i onima koji ne shvataju bogatstvo svoje zrelosti, pa žale zbog propuštenog, umesto da neštedimice daju sebe i nastave da žive ugrađujući se u tuđe živote. Kajanje je rezultat savesti i sagledavanja sopstvenih grešaka, učinjenog ili propuštenog, a ukazivanje na moguće razloge za kajanje je možda poruka koju ovaj roman nosi, zaključuje autorka.

Slavica Erdeljanović Curk rođena je u Nišu. Diplomirala je na Slikarskom odseku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, a nekoliko godina kasnije na istom fakultetu i magistrirala. Redovni je profesor na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Nišu. Do sada je imala 33 samostalne izložbe i više od 250 grupnih. Dobitnik je brojnih nagrada za likovno stvaralaštvo u zemlji i inostranstvu. Za roman Rukavica dobila je Drugu nagradu Zlatna Sova kao i glavnu nagradu za kratku priču časopisa AKT u Valjevu.