АКО ВЕЋ НИСУ ДОШЛИ

Шта се збива када неко дође на овај свет или са њега нагло оде? Шта се збива када се неко управо роди или умре? Без сумње, догађа се померање. Примера ради, потребно је више места за дечији креветац, или нечија постеља наједном остаје празна, постаје сувишна. Дабоме, није реч само о пуком простору, о месту у породилишту или у болници, о месту за тањир на столу или за одевне предмете у ормару, о месту у соби или у стану, није реч само о простору у поштанском сандучету или целом граду, у јавном превозу или парку, није реч само о простору у једној држави или на континенту... Померање се дешава и у сфери осећања и сећања... Најчешће за тај нови живот или за изненадно одсуство нечијег живота – уопште не знамо. Живот се негде далеко појавио или исто толико далеко нестао, па никада нећемо приметити или осетити никакву разлику... Али, што су нам рођење или смрт другога ближи, сви смо искусили – утолико померање јасније примећујемо или дубље осећамо.

Роман Филипа Грбића прати ова два основна, унутрашња померања. Прелест почиње самоубиством Виктора, приповедачевог друга из студентских дана, и тај трагични нестанак једног живота покреће читаво клизиште осећања и сећања, стварајући зјапеће раселине преиспитивања главног јунака. Затим, напоредо с главним јунаком, средином романа сазнајемо да он већ тринаест година има ћерку и присуствујемо његовом покушају да само због тог новог бића заустави одрон сопственог живота. На крају се испоставља да је то ипак ћерка друга из студентских дана, оног чијим је самоубиством књига и започела. У некој другој прилици не бих препричао основни садржај, јер има романа чији сиже треба прећутати пред читаоцима, али у случају Прелести заплет се не крије у садржају, већ у бескомпромисној исповести главног јунака, у том померању које настаје једним самоубиством и једним рођењем, за које се сазнаје одвећ доцкан.

Филип Грбић ту унутрашњу борбу јунака, средњошколског професора филозофије Максима Туманова, описује без остатка, без лажних оправдања и симпатија, некада се чак може рећи да је према њему немилосрдан, па би теорија књижевности таквог јунака назвала антијунаком. Међутим, Прелест није роман о далеким јунацима или антијунацима, већ о човеку с којим смо се можда управо мимоишли на улици или сред трга. У Прелести нема улепшавања, телесни сокови меандрирају, исцурела крв је тек локва, пороци постају замена за смисао, грижа савести је разарајућа, све је тако непатворено, па се чини да је писац само мало уредио и у поглавља сврстао ток мисли Максима Туманова, без жеље да ишта више учини, без намере да га представи допадљивијим зарад иоле нашег по правилу површног милосрђа... Отуда и благост, тамо где је има, зна збиља да дотакне читаоца.

Прелест је и генерацијски роман. Суров. Опет, чини ми се да се издваја и по томе што Филип Грбић не оправдава генерацију којој припада, он не набраја изговоре, а могао би их пронаћи сијасет само навођењем несумњивих грешака генерација које су јој претходиле. Претходне генерације у Прелести једва да се спомињу, истина, и будуће једва да се назиру, постоје само Сада и Овде. У том смислу роман је тачан колико и сат који већина нас има на руци. Или је још прецизније рећи: роман је тачан колико и сат на мобилном телефону, који баш свако од нас несвесно, најчешће грчевито стеже у шаци. Када је већ реч о тој справи, постоји у роману једно место које је доказ да су и најсавременије направе још увек одраз људи. Дирљив је то и вишезначан тренутак када Максим Туманов мења шифру за откључавање свог телефона, додајем – мења шифру за откључавање себе, унесећи бројке датума рођења девојчице за коју тада мисли да му је ћерка.

И много тога другог је у Прелести неумољиво тачно. Духовитост се пак најчешће изврће у црни хумор, као када се кум што брже може упути на ВМА да посети кума који се повредио у саобраћајној несрећи, па и сам доживи саобраћајну несрећу, да би се страдалом пријатељу придружио, као пацијент, у истој болници. Тачни су и бројни епизодни ликови, мајсторски оцртани, па се чини да је и наша стварност тачна, иако би се многима који је нису искусили учинила као фикција, претеривање, скуп бизарности.

Мада његов јунак као да опстаје само у вечитој грозници, сновиђењу, Филип Грбић истине саопштава мирно. Тамо где би већина писаца, па и овај који вам тренутно говори, употребила три тачке, он хладно изриче скраћеницу: итд. Ипак, на мене су можда најдубљи утисак оставили Грбићева иронија, самоиронија, као и могућа проширена значења одређених ситуација. Навешћу, за крај, само ону с почетка романа Прелест. У потрази за послом или ваљда покушавајући да не изврши самоубиство, Виктор, спомињани друг из студентских дана главног јунака Максима Туманова, одлази у Овчарско-кабларску клисуру и посећује манастире. У неком од њих монах му саопштава да манастиру није потребан физички радник, да не може да га прими пошто се Виктор не разуме у компјутере, а да је обрнуто имао би шта да ради, јер му се, ето, лаптоп у последње време нешто мучи, а вај-фај сигнал међу овим брдима једва да постоји. У другом манастиру, сестринство тренутно није спремно да због њега једног откључава цркву, а ако баш жели да види фреске, нека сачека групу туриста. Само нешто мало касније, Виктор ће се обесити. Пронаћи ће га она иста група туриста на коју се чекало, група туриста која је после обиласка манастира кренула уз планину да види и наше природне лепоте. Не могу да одолим а да не додам: туризам је корисна грана привреде, али нам је за преживљавање потребније да ми сами себе упознамо мало боље.

Филипу Грбићу честитам. Када се ова церемонија заврши, већина нас ће отворити мобилне телефоне како бисмо одговорили на пропуштене позиве или поруке, а неки само зато да би видели колико је сати, колико је уручење награде трајало, нису ли говори били дужи него што је примерено. То ћу урадити и сам. То је, дабоме, људски. Ипак, можда бисмо добили прецизнију представу о тачном времену, можда бисмо добили тачнију слику од оне сателитске GPS тачкице где се тренутно налазимо – ако бисмо уместо телефона отворили роман Прелест. Истина, тамо се укрштају само осећања и сећања, мали људски подвизи и велике људске слабости, али је, верујем, овај координатни систем тачнији. Учините то док не стигну туристи. Ако већ нису дошли.

У Београду, 30. V 2019. Горан Петровић