Postoje knjige koje su bezvremene. One koje, bez obzira na naivnost ili težinu vremena u kojem su nastale, ili vremena u kojem su postale popularne, jer to nekad nije isto, a kojima se vredi vraćati kao i klasičnoj muzici.

Želja za čitanjem nije nam urođena, jer nam od nje opstanak ne zavisi, ali zavisi kakav će nam život biti. Ta ljubav prema mirisu papira dolazi kasnije, sa prvom knjigom s kojom krenete da se uspavljujete, pa s drugom zbog koje vam mašta radi i dok spavate, treće koja vas odvodi u neke druge svetove...

Roditelji moraju pre svega da čitanje učine neodoljivim, da sopstvenim postupcima i stvaranjem podsticajnog okruženja od najranijeg dečijeg uzrasta rade na tome. Dete koje tek počinje da uči da čita, dobija mnogo više informacija o knjizi kroz njeno slušanje nego kroz proces samostalnog čitanja. Treba da čitaju naglas svom detetu jer to podstiče osećaj bliskosti između deteta i njih.

Takođe, to što njihovo dete od najranijeg uzrasta ima priliku da gleda roditelje kako udobno smešteni zadovoljno čitaju knjigu ili novine predstavlja dobar primer koji će dete u početku imitirati, ali će kasnije, tokom odrastanja, to postati model njegovog ponašanja. U odabiru knjiga za čitanje svakako je najbolje poslušati interese i želje deteta za pojedine teme.

Ako je roditeljima teško da na određenu temu pričaju sa svojim tinejdžerima, najbolje je da im poklone knjigu na tu temu. Ima divnih knjiga na temu odrastanja, zaljubljivanja, knjige o drugoj deci koja se suočavaju s raznim preprekama. Tako će deca kroz tuđe iskustvo naučiti nešto novo ili smanjiti mogućnost pogrešaka u sopstvenim životima.

Takođe, roditelji kod deteta treba da neguju važnost pisane reči tako što će mu pisati poruke i ostavljati ih na frižideru, na jastuku ili tako što će skupljati razglednice koje je pisao na svojim putovanjima, ili tako što će zajednički pisati čestitke za Novu godinu ili Božić ...