Protekle nedelje svet je ostao bez velikog filozofa, esejiste, lingviste i pisca Umberta Eka. U čast jednog od najvećih svetkih intelektualaca prenosimo vam delove intervjua koji je pisac dao časopisu The Paris Review, a u kome govori o svom nasleđu i veri da će ga njegova dela nadživeti.
U prošlosti ste govorili da biste više želeli da ostanete upamćeni po akademskim dostignućima nego po romanima. Da li to i dalje mislite?
Ne sećam se kada sam to rekao, to je osećanje koje se menja u zavisnosti od konteksta u kom mi je pitanje postavljeno. U ovom trenutku iskustvo mi govori da akademski rad preživljava uz velike teškoće. Aristotel preživljava, ali veliki broj tekstova naučnika od pre samo jednog veka pao je u zaborav. A mnogi romani se iznova i iznova ponovo objavljuju. Dakle, tehnički gledano, veće su šanse da ostavite traga kao pisac nego kao akademski radnik. Ovi dokazi postoje nezavisno od mojih želja.
Koliko vam je bitno da vaša dela ne budu zaboravljena. Da li često razmišljate o svom nasleđu?
Ne verujem da postoje pisci koji pišu sami za sebe. Pisanje predstavlja čin ljubavi – pišete da biste delo nekome poklonili. Da komunicira sa dugima. Da i drugi putem tog dela podele osećanja. Preživljavanje dela je od fundamentalnog značaja za svakoga ko stvara, ne samo za pisce i pesnike. Istina je, i filozofi pišu svoja dela kako bi uverili ljude u svoje teorije i nadaju se da će ljudi i nakon tri hiljade godina čitati njihova dela. Baš kao što se nadate da će vas vaša deca nadživeti, a da će njihova deca nadživeti njih. Stvar nade u kontinuitet. Pisac koji kaže da ga ne interesuje sudbina njegovih dela jednostavno je lažov.
Da li postoji knjiga koju niste napisali, a voleli biste da jeste?
Postoji jedna. Tokom mladosti, tačnije dok nisam napunio pedeset godina, sanjao sam da napišem knjigu o teoriji komedije. Zašto? Zato što je svaka knjiga koja govori na ovu temu bila neuspešna. Barem one koje sam ja imao prilike da pročitam. Svaki teoretičar komedije od Frojda do Bergsona, objašnjava pojedinačne aspekte ovog fenomena, ali nijedan ne obrađuje fenomen u celosti. Ova pojava je toliko kompleksna da nijedna teorije nije u stanju da je u potpunosti objasni. Želeo sam da baš ja budem tvorac te sveobuhvatne teorije, ali to se pokazalo kao neverovatno teško.
Zašto ste odlučili da proučavate srednjovekovnu estetiku?
Obrazovao sam se u institucijma katoličke crkve i tokom univerzitetskih godina sam bio na čelu nacionalne katoličke studentske organizacije. Od tada sam fasciniran srednjovekovnom skolastikom i začetkom hrišćanske teologije. Pripadao sam progresivnom krilu studentske organizacije zainteresovanom za socijalnu pravdu. Zbog toga smo optuženi za jeres i komunizam, a napao nas je čak i zvanični list Vatikana. Ovo je izazvalo filozofsku revizuju moje vere. Ipak sam nastavio da proučavam Srednji vek i srednjovekonu filozofiju sa velikim poštovanjem.
U postskriptumu romana Ime ruže napisali ste : „ Prepoznajem ovu epohu svuda, kako oblaže sve moje dnevne brige koje ne izgledaju srednjovekovno, iako jesu.“
Na koji način su vaše brige srednjovekovne?
U prošlosti sam imao više realnih iskustava života u Srednjem veku. Dok sam pisao svoju doktorsku tezu dva meseca sam u Parizu živeo život srednjovekovnog čoveka. Da li znate da izborom određenih pariskih ulica dobijate potpun utisak srednjovekovnog grada? Onda počnete da mislite i osećate se kao čovek te epohe. Ovakav pristup učinio je opise u mojim romanima verodostojnijim i uverljivijim.
Da li verujete da biste uživali u srednjovekovnom životu?
Da sam živeo u Srednjem veku u ovim godinama bih već uveliko bio mrtav. Verujem da bi se moja ljubav prema ovom periodu drastično izmenila da sam zaista živeo u Srednjem veku. Radije bih da zamišljam.
Da li ste i dalje opsednuti televizijom?
Verujem da ne postoji naučnik koji ne gleda televiziju, samo što mnogi to ne priznaju. Ja priznajem i pokušavam da koristim televiziju kao materijal za svoje radove. Ali ni ja ne gledam sve vrste televizijskog programa. Na primer volim dramatične serije,a ne volim kič programe.Posebno me privlače policijske serije. Starski i Hač na primer. Od novijih formata volim Poroke Majamija, ER i naravno Kolumba.
Prvi roman ste objavili tek sa četrdeset osam godina. Zbog čega ste toliko čekali?
Nije to bio preveliki skok u odnosu na moje prethodne radove, jer sam ja čak i u mojoj doktorskoj disertaciji u okviru teoretisanja stvarao priče. Već tada sam bio pripovedač samo sam koristio drugačiji stil pisanja.
Šta vas je podstaklo da se oprobate kao pisac romana?
Jednoga dana 1978. godine prijatelj mi je poverio da želi da nadgčeda objavljivanje edicije detektivskih romana koje su napisali amateri. Rekao sam mu da ja nikako ne bih mogao da napišem detektivski roman, a i kad bih mogao to bi verovatno bila knjiga od minimum petsto strana sa srednjevekovnim monasima kao glavnim likovima. Toga dana, vraćajući se kući, počeo sam da smišljam imena fiktivnih srednjevekovnih monaha. Kasnije se slika otrovanog kaluđera pojavila u mojoj glavi. Sve je počelo odatle, iz jedne slike. Kasnije je postalo neodoljiv nagon.
U vašim romanima samo ste dva puta obradili temu seksualnog čina – jednom u romanu Ime ruže i u Baudolinu. Zbog čega?
Više volim da upražnjavam seks nego da o njemu pišem.
Kako izgleda jedan tipičan dan Umberta Eka?
Ukoliko sam na svom seoskom imanju onda imam određenu rutinu. Uključim računar, pregledam poštu i nakon toga pišem do popodnevnih časova. Kasnije idem u selo gde uz čašu prelistavam novine. Nakon toga kod kuće gledam televiziju do jedanaest. Posle ovoga sledi pisanje do jedan ili dva ujutru. Kada sam u Milanu ili na Univerzitetu nisam gospodar svoga vremena. Uvek neko umesto mene odluči šta treba da radim.
Koja su danas vaša najveća zadovoljstva?
Čitanje romana noću. Ponekad se pitam da li mi je kao katoliku otpadniku ostalo usađeno da su romani previše ugodni i stoga namenjeni za noć, a eseji i težak rad za dan.
A grešna zadovoljstva?
Ovo počinje da liči na ispovest. U redu: viski. Pušenje sam ostavio pre tri godine. Mogao sam da popušim šezdeset cigareta na dan. ali ja sam pušio lulu i imao sam običaj da „pućkam“ dok sam pisao. Tešim se da nisam previše uvlačio dim.
Nabokov je jednom rekao da knjige deli na dve grupe: knjige koje je sam napisao i knjige koje bi voleo da je napisao.
Pa dobro, u drugu kategoriju bih stavio knjige Kurta Voneguta, Dona DeLila, Filipa Rota i Pola Ostera. Generalno volim savremene američke pisce više nego francuske iako su mi ovi drugi kulturološki bliži iz geografskih razloga. Rođen sam blizu granice i francuski je prvi jezik koji sam učio. Može se reći i da bolje poznajem francusku nego italijansku književnost.
Vaša biblioteka u Milanu je legendarna sama po sebi.
Posedujem preko pedeset hiljada knjiga. Kao kolekcionar retkih knjiga opsednut sam ljudskim sklonostima ka devijantnom. Stoga, iako nisam vernik, rado sakupljam knjige o kabali, alhemiji, magiji, izmišljenim jezicima. Knjige koje nesvesno lažu. U kolekciji imam Ptolomeja, ne Galilea. Zato što je Galileo govorio istinu. Ja preferiram ludačku nauku.
Kada imate toliko knjiga, kako odlučite koju ćete u nekom momentu pročitati?
Ja ne prilazim policama sa namerom da izaberem knjigu. Prilazim im da uzmem knjigu koju znam da moram da pročitam u tom trenutku. Ja sam naučnik i retko kada postupam po slobodnom izboru. Više čitam ono što je neophodno po prirodi posla.*
*delovi intervjua preuzeti iz časopisa The Paris Review.