U 515. broju časopisa Bagdala, u okviru rubrike Pozorište i književnost, objavljen je tekst u kojem je Marija Radić, urednica u našoj izdavačkoj kući, iznela svoja tumačenja romana Četiri ludila Miloša Latinovića.

O SVETU KAO POZORNICI

U romanu Četiri ludila Miloš Latinović osvetljava sudbine umetnika koji su obeležili različite epohe ostavivši neizbrisiv trag u istoriji, prepliće njihove stvaralačke strasti, ali i velike umetničke trijumfe i male ljudske poraze. Ovo je priča o umetničkim ozarenjima, ali i životnim usudima. Naslov romana upućuje na njegova četiri toka, ali i na Kamijeve reči zapisane na prvoj stranici – ludilo Kralja Lira nije samo jedno ludilo. Isto kao što ni naši životi nisu satkani od samo jedne priče, jedne strasti i jednog ludila.

Život je velika pozornica na kojoj se kreću junaci koji uloge ne biraju, nego ih dobijaju. Ideju o svetu kao pozornici susrećemo i u književnim delima Miloša Crnjanskog, zbog čega možemo reći da postoje poetičke sličnosti u opusima ova dva pisca. Izgubljeni u sopstvenim postojanjima i zarobljeni u ulogama koje su im dodeljene, junaci u romanu Četiri ludila dopuštaju snovima i najdubljim strastima da ih vode, verujući da jedino tako mogu otkriti sopstveni identitet a samim tim i smisao postojanja. Kod svih junaka uočavamo istu težnju da se izmeste u neki drugi prostor i neko drugo vreme. Stičemo utisak da oni žele mnogo više od stvarnosti koja im je data i u kojoj Bog ćuti dok vreme neumitno prolazi. Ovde se možemo setiti i Kamijevog eseja Mit o Sizifu u kom je zapisao da se glumci na sceni gube kako bi se ponovo pronašli.

Četiri toka romana obuhvataju razdoblje od kraja XIX veka do danas, odnosno, obuhvataju priču o Joci Saviću i njegovom trijumfalnom vraćanju Šekspira na pozorišnu scenu Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, priču o putujućoj trupi Murarija po Vojvodini, priču o Jovanu Caci Kneževiću i Jovanu Đorđeviću, kao i priču o Aleksandru koji predstavlja alter ego samoga pisca. Priče su date simultano, pa stičemo utisak da zaista posmatramo scenu na kojoj svetla pozornice osvetljavaju različite junake. Na toj pozornici je najglasnija tišina koja tek ponekad biva nadjačana dijalozima i monolozima u kojima se reflektuju unutrašnja previranja junaka.

Svestan činjenice da život predstavlja ništa drugo do kratkotalasno prostrujavanje čestica, Jovan Savić nastoji da iskorači iz dosadnog životnog reda koji ga prati kao senka. To je jedini način da se otisne u lepša i nesaglediva prostranstva u kojima neće postojati svest o prolaznosti. Takav podvig ravan je pokušaju da se u vremenu pronađe i ukrade delić večnosti i zbog toga on razmišlja o sledećem: Potrebno je napraviti nešto praktično. Stvoriti delo: roditi dete, napisati knjigu ili režirati predstavu.¹Priređujući Šekspirovog Kralja Lira na sceni Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, pomenuti srpski umetnik nepravedno zanemaren na našim prostorima, podseća nas na sveprožimajuću prirodu umetnosti i njenu suštinu koja leži u neiscrpnoj raznolikosti tumačenja iste priče. Paradoksalan spoj stvarnosti i umetnosti odgovara spoju ljudske ništavnosti i neograničenih ljudskih mogućnosti. Upravo u tom paradoksalnom spoju počiva kosmička dimenzija ljudskog postojanja.

Drugi tok romana prati priču o glumačkoj trupi na čelu sa Stanislavom Stanom Murarijem koji je predstavljen kao junak koji zna da život ne čine samo glavni junaci i njihove sudbine. Zbog toga nam se može učiniti da je on jedini junak ovog romana koji nije vođen strastima. Međutim, ubrzo saznajemo da je Murari postao putujući glumac jer je imao kockarski dug koji nije mogao da isplati, a angažman u trupi omogućava mu da stalno putuje, da bude maskiran i da se tako sakrije od dužnika. Kad se jedan od njegovih glumaca zaljubi i reši da napusti trupu kako bi se oženio, Murariju će biti žao ali on ne pokušava da ga spreči u toj zamisli. Naprotiv, podržava njegovu odluku, a nakon toga vidimo kako Murari sedi i seća se svog sela na obali Dunava. Seća se i svoje kuće koju je hteo da obnovi a nije, seća se i vinograda koji nikada nije okopao a hteo je. Dakle, reč je o još jednom junaku koji bi želeo da bude negde drugde, da dosanja svoj san, ali ipak ostaje u ulozi čoveka koji se ne može odupreti svojim strastima. I on je kao i svi drugi junaci zatrovan umetnošću – teatrom.

Priča o Jovanu Caci Kneževiću i Jovanu Đorđeviću upućuje na značajna pozorišna dešavanja iz tadašnjeg perioda. Zalaganja i rediteljski rad Jovana Kneževića predstavljaju prekretnicu u razvoju pozorišnog života u Srbiji, jer je od većine članova njegove trupe nastalo prvo profesionalno srpsko pozorište. Međutim, ulogu osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 1861. godine preuzima Jovan Đorđević, koji je potpuno zanemario ideje i angažovanje Jovana Kneževića. Osvetljavajući ovaj deo srpske pozorišne istorije, Miloš Latinović ukazuje na sudbinu još jednog umetnika koji je vođen strašću prema teatru ostavio tragove koji su i danas nemerljivo značajnni za srpsku kulturu.

Naposletku, priča o Aleksandru koji je upravnik pozorišta počinje prizorom u kom vidimo kako on korača ulicama Beograda i kada je stigao do Beograđanke, zastao je ispred knjižare i na staklu izloga ugledao svoj odraz. Zanimljivo je što je taj odraz izlomljen i mutan, ali okićen knjigama. To je značajno jer nam ukazuje na postojanje dvojnika – onog drugog čiji odraz dovodi u pitanje postojanje onog koji stoji ispred izloga i ogleda se. Kao da pisac time želi da nam sugeriše kako ni sâm Aleksandar ne zna ko je, pa se u tom trenutku seća kako je u studentskim danima stajao ispred istog izloga i sanjao kako će jednom ugledati svoje ime na rikni jedne od knjiga. Aleksandar je tada imao snove, a sada nije imao ništa osim nemira i neobjašnjivog straha. Tada je bio student koji je umeo da sanja, a sada je postao upravnik pozorišta koji je shvatio da su moć i vlast samo privid. U ovoj sceni prepliću se prošlost i sadašnjost, želje i snovi, stvarno i nestvarno. I u ovom junaku odzvanjaju Lirove reči: O, teško onom ko se suviše kasno kaje.² I Aleksandar se kajao, jer nije bio siguran da li je to život koji je zaista želeo ili je to život za koji mu se činilo da ne pripada njemu već nekom drugom. Pored toga što predstavlja piščev alter ego, Aleksandar je prototip modernog junaka. Simptomatično je što i on sanja da se nalazi negde drugde a ne u Beogradu – gradu u kojem ništa nije značajno, ni fantastično. Neretko čezne za Banatom i njegovim nepreglednim ravnicama.

Važno mesto u ovom romanu predstavlja kiša koja ima simbolično značenje, a svaki put nagoveštava promenu. Kiša može sprati postojeće tragove, može napraviti nove, ali kiša je u nečemu slična magiji – sve ljude dodiruje na isti način – ispod kiše su ljudi isti, nekako svečani i čisti. Zbog toga stičemo utisak da kiša poput nevidljive niti povezuje sve junake koji na pozornici života igraju svoje uloge želeći da postignu samo jedno – da iskorače iz sveta privida, prolaznosti i besmisla u svet zbilje, stalnosti i smisla.

Kao što smo mogli da primetimo, svi junaci u romanu pokušavaju da svoje najdublje strasti odenu u ruho umetničkih ostvarenja i tako dotaknu bezvremenost. Pored toga, mogućnost da se umetnost razume kao jedino zadovoljstvo u svetu koji nam je dat, kontrapuntski odnos glasova junaka koji se sjedinjuju kad god junaci promišljaju o umetnosti, a onda razmimoilaze u tišini njihovih unutrašnjih konflikata, predstavljaju ključne uporišne tačke romana. Zbog toga možemo zaključiti da je umetnost jedan od glavih junaka Četiri ludila, ali i da je najvažnije voleti najdublju strast u sebi, negovati je i dopustiti joj da se rasplamsa. Ljudi to nazivaju smislom, ciljem ili svrhom, a ja bih to nazvala celovitošću.

Marija RADIĆ