petak, 10. jul 2015.
Vaš novi roman U jednom trenu počinje citatom Stivena Kinga i ne možemo da ne primetimo sličnost prvog poglavlja sa Kingovim romanima. Koliko je King uticao na Vaš stil?
Ovo je moj prvi roman za koji me je inspirisala poseta jednom neobičnom mestu. Pre tri godine, tokom odmora u Sjedinjenim Američkim Državama, nedelju dana sam proveo u starom svetioniku na zapadnoj obali Kejp Koda. To je osmougaoni toranj, visok dvanaest metara, okružen morem i stenama i na stalnom udaru vetra, mesto koje je na mene delovalo fascinantno i uznemirujuće. Kada je vreme bilo mirno, imao sam utisak da smo u nekoj od Hoperovih slika, ali po tmurnom vremenu u centru ruže vetrova prizor je bio kao iz romana Stivena Kinga.
Meni kao piscu, ovakva atmosfera raspaljivala je i hranila maštu. Dakle, tokom ovog boravka sam prvi put pomislio na glavni lik ove knjige Artura Kostela. On je mlad lekar koji radi u hitnoj pomoći i koji od oca kao nasledstvo dobija misteriozni svetionik koji je u njegovoj porodici već generacijama.
Ispostavilo se da je to nasledstvo više kletva nego blagoslov?
Da, zato što postoji jedan uslov: Artur treba da obeća da nikada neće otvoriti metalna vrata u podrumu svetionika. To je obećanje koje on neće održati. Kada je otvorio zabranjena vrata, mladi doktor otvorio je Pandorinu kutiju i otkrio skrivenu tajnu svetionika. Od tog trenutka, on nikada više neće biti isti.
Oduvek sam voleo situacije u kojima je običan mali čovek stavljen na milost i nemilost događajima koji su mnogo veći od njega samog. Zaista volim da opišem trenutke sumnje i nesigurnosti kada lik ubacim u svet čije principe i kodove ne poznaje. Veoma šesto nas sumnje i putovanja u nepoznato vrate prošlosti i na otvoreno iznesu naše arhaične strahove. Ovo primorava pojedinca da se suoči sa samim sobom i spozna od čega je sazdan.
U Vašoj priči, svetionik u Novoj Engleskoj postaje simbol porodičnog nasleđa i tajnovitosti jedne porodice?
Upravo tako, ova metafora mi omogućava da se pozabavim različitim pitanjima vezanim za teret porodičnog nasleđa: kakve vrednosti prenosimo na svoju decu? U kojoj meri naša dela zavise od porodične istorije? Zašto nas roditeljstvo čini jačim, ali istovremeno i ranjivijim? Može li se strah ili krivica prenositi sa generacije na generaciju?
Za razliku od poslednjeg romana Central park čija se radnja odvija u realnom vremenu u jedva 24 sata, ovaj roman prati period od 24 godine, od 1992. do danas i svako poglavlje predstavlja jednu godinu. Odakle ovako radikalna promena?
U 400 strana, svedoci smo ubrzanog protoka vremena. Ovo mi omogućava da ispratim jedan ljubavni par tokom četvrt veka i prepletanje njihovih sudbina. Tokom više od dve decenije Artur i Lisa će se voleti, svađati i zajedno boriti da izbegnu zamke vremena.
Jedna od tema romana je podvlačenje paralele između socijalnih, političkih i ekonomskih promena i promena u privatnom životu pojedinca.
Aludirajući na istorijske i kulturne anegdote pokušao sam da prikažem portret „užurbane“ generacije zarobljene između dva veka tokom kojih se svet promenio.
Odgovarajući na te transformacije, najdrastičnije promene pretrpeo je Njujork. Na početku romana to je opasan grad koji sam upoznao tokom moje prve posete, kada sam imao devetnaest godina. U tom periodu, početkom devedesetih, u Njujorku je bilo više od 2000 ubistava godišnje.
Na poslednjim stranicama romana prikazujem Njujork koji danas znamo: mirniji grad u kome se može ostvariti sve.
U središtu ovog romana je par, Artur i Lisa, čiji je odnos daleko od običnog jer se oni sreću samo jednom godišnje!
Da, zaista, to jeste jedna od tema zapleta: ispričati različite faze kroz koje prolazi jedan par u dvadeset „scena“. Svedoci smo njihovog upoznavanja, rađanja emocija, strastvene zaljubljenosti, poteškoća, raskida, pomirenja...
Od svih romantičnih odnosa o kojima sam pisao, ovaj je svakako najorginalniji, ali i jedan od potresnijih.
Već nekoliko godina, od romana Zov anđela, žanrovski se okrećete trilerima, što se pokazalo veoma dobro s obzirom na veliki uspeh Central parka. Da li U jednom trenu sadrži elemente trilera?
Više nego u svim mojim romanima do sada. Napetost i emocije su zajednička nit mog pripovedanja. Kao pisac, oduvek sam pokušavao da čitaocima ponudim originalno čitalačko iskustvo dok ih držim u neizvesnosti.
Od pre nekoliko godina živimo u zlatnom dobu fikcije. Bilo preko televizijskih formata ili romana, publika sve više želi napetost i neizvestost. Suočeni sa mnoštvom izbora, čitaoci su postali zahtevniji. Stoga je neophodno biti još kreativniji u svakom novom romanu kako bi stvorili dovoljno privlačnu, inovativnu i kompleksnu priču sa likovima od krvi i mesa.
Ja i dalje volim da mešam različite žanrove i pripovedam hibridne priče. Verujem da je to moja glavna osobina i da odatle proizilazi moja jedinstvenost: osujetiti očekivanja, igrati u ritmu, zamagliti granice između žanrova.
U jednom trenu je roman koji neizvesnošću događaja stvara napetost, ali je istovremeno duhovit, posebno u delovima u kojima se opisuje odnos Artura i njegovog dede Salivana Kostela?
Sudeći po prvim reakcijama čitalaca, ovaj par im je jedan od najdražih u romanu. U svakom slučaju ja sam veoma uživao u pisanju i osmišljavanju svakog dijaloga izmežu njih dvojice. Čim sam opisao njihov prvi susret, osetio sam posebnu hemiju između njih, ponekad sukob, ali većinu vremena saučesništvo. Dok sam razvijao Salivanov karakter imao sam na umu svog dedu, ali i neke američke glumce poznate po ulogama mentora poput Pola Njumana u Boji novca, Šona Konerija i Klinta Istvuda u Devojci od milion dolara.
U jednom trenu: Odakle ideja za naslov?
Ideju za naslov dobio sam veoma kasno. Dugo vremena radni naziv romana bio je Čovek koji je nestao. Konačno, U jednom trenu došlo je kao pravi izbor. Kao i svako od nas, ali u većem intenzitetu, mog heroja proganja vreme. I vreme na kraju uvek pobedi. Naše najefikasnije oružje je samo da u potpunosti živimo u ovom trenutku, odbijajući da svoj život opteretimo kajanjem zbog prošlosti i projekcijama budućnosti. Priznajem da je to lakše reći nego uraditi...
Zahvaljujući romanu Central park 2014. godine ste četvrti put za redom bili najčitaniji francuski autor. Kako na Vas utiče taj uspeh?
Bilo mi je drago da me moja čitalačka publika ispratila i u ovom romanu koji je čist triler. Iznenadilo me je to da je Central park pročitao veliki broj ljudi koji ranije nisu čitali moja dela, uglavnom zbog „iskrivljene“ slike mog rada. Central park mi je definitivno pomogao da se oslobodim nekih nametnutih „etiketa“.
Veoma sam srećan što se moj uspeh ponavlja iz godine u godinu pretežno zahvaljujući preporukama „od usta do usta“, ali moj karakter me vuče da stalno projektujem budućnost umesto da se uljuljkam u trenutnom statusu. Radim poput zanatlije. Uživam što više mogu u smišljanju novih priča i uvek imam gomilu novih ideja. U ovoj eri tehnologije gde virtuelni život i društvene mreže imaju primat, uvek mi je fascinantno kako jednostavno slaganje reči i rečenica može u ljudima da izazove osećaj bekstva, promene pozornice i veoma jake emocije...