Pre Prvog srpskog ustanka i pojave Vuka Karadžića, u očima Evrope bili smo nesrećni buntovnici, hajduci, tuđi vojnici, odmetnuti ili mirni turski podanici koji ponose svojom dalekom istorijom, nekadašnjim kraljevima i njihovim junačkim pohodima, pobedama i zadužbinama koje su kroz vekove ostavili. Iako smo znali ko smo i koliko vredimo, kakve su nam sposobnosti i šta sve možemo, nismo uspeli da se istaknemo i pokažemo drugim evropskim narodima u svoj svojoj veličini. Bili smo na rubu Evrope, pomalo odbačeni i izolovani i tek se s pojavom Vukom sve promenilo.
Dok su ustanici širom Srbiji dizali bunu protiv turskih zavojevača, borili se i ginuli za svoju slobodu i slobodu svoje zemlje, Vuk je koristio svoje pero kao novo oružje u borbi za oslobođenje. Između njega i ustanika bila je duboka veza jer su želeli i nadali se istom, da se njihov narod odupre svakom porobljavanju i živi slobodno i dostojanstveno poput ostalih evropskih naroda. Ustanici su nas Evropi predstavili kao hrabre ratnike sposobne da se izbore za svoju nacionalnu slobodu, a Vuk kao narod pun duha i dara koji zaslužuje da ravnopravno, rame uz rame, stane sa ostalim slobodnim evropskim narodima.
Shvativši da bez kulture nema ni slobode ni napretka, Vuk je sve svoje znanje o narodnim običajima, verovanjima i umotvorinama, rečima i pravilima u jeziku preneo na papir i stvorio delo srpskog naroda i delo o srpskom narodu. Vodio se mišlju da dokle god živi jezik i dokle ga poštujemo, njime govorimo i pišemo, dotle živi i narod jer jezik je ono što je potrebno da se ljudi među sobom razumeju i umno se sjedine. Danas, zahvaljujući Vukovom ustaničkom duhu, upornosti i napornom radu imamo mnoštvo zapisanih narodnih pesama u kojima su opevani hrabri srpski junaci i ovekovečena naša slavna prošlost. Njegova zasluga je i naše jednostavnije pismo. Pišemo onako kako govorimo i govorimo onako kako pišemo, baš kako je u svojim gramatičkim pravilima zacrtao ovaj veliki gramatički genije.
Utvrdivši sve osobenost našeg naroda u jeziku, umotvorinama, materijalnom i duhovnom životu, Vuk Karadžić nas je iz tame turske provincije uveo u krug evropskih naroda. Dao nam je ime, svest, samopouzadnje, dostojanstvo i otvorio nam put ka svetlijoj budućnost. Zahvaljujući njemu postali smo ono što i jesmo, slobodan, kulturan i pismen evropski narod. Zato smo srećni smo i ponosni smo što ga imali trenucima kada nam je bio najpotrebniji.
Vuk Stefanović Karadžić (1787, Tršić – 1864, Beč), je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina, istoričar, etnolog, prosvetitelj i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Radio je na gramatici narodnog govora i skupljanju narodnih pesama, objavljuje Pjesnaricu (1814), reformisanu Pismenicu srbskoga jezika (1814), koju je Kopitar pozdravio rečima „dobrodošla prva srpska gramatiko sa ćiriličnim slovima“, drugu knjigu srpskih narodnih pesama Narodnu srpsku pjesnaricu (1815) i prvi Srpski rječnik (1818) sa preko 26 hiljada reči, protumačenih na nemačkom i latinskom jeziku, kada se opredelio za fonetski pravopis umesto etimološkog (srpski umesto srbski) i za 29 slova azbuke koja važe do danas (ćirilično slovo x je uneo kasnije). Sam je osmislio ćirilične grafeme đ, lj, nj, ć i dž, a iz latinske abecede preuzeo slovo j. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iz Beča u Beograd 1897. i sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.
Izvor