Blogdan, jedan od najpoznatijih blogera današnjice, više ne živi u Beogradu, ali Beograd i dalje živi u njemu. Piše blog jer vodi rat sa rečima u glavi, pa preko papira potpisuje primirja. Ne piše da bi bio u pravu, već da bi bio srećan, jer kako kaže, čovek nema ništa od toga kada je u pravu, ali ima sve kada je srećan.

Na stranicama svog prvog literarnog ostvarenja Obloge od mastila Blogdan daje odgovore na pitanja za kojima svako traga, a istovremeno nas podseća kako je najvažnije da pažljivo biramo poziciju iz koje ćemo posmatrati svet u nama i svet oko nas.  

I dok vi čitate njegovu knjigu, mi smo rešili da vas iznenadimo razgovorom sa Blogdanom o svemu što nas je zanimalo, a što nismo mogli da saznamo na stranicama njegovih Obloga od mastila.


Kada smo razgovarali o tome gde pronalaziš inspiraciju za pisanje, rekao si da je pronalaziš u veličanstvenom mehanizmu života. To znači da pisac mora biti prožet onom stvarnošću koju njegova književnost živi. Na koji način si ti prožet stvarnošću knjige Obloge od mastila?

Mislim da pisac može da dopre do čitalaca samo ukoliko živi u skladu sa idejama i porukama koje šalje kroz svoje pisanje. Ukoliko živi u kontradiktornosti sa svojim pisanjem, to pisanje a i rok trajanja njega kao pisca ne mogu biti dugog veka. Knjigom sam prožet toliko da se sećam datuma kad sam napisao svaku od priča, sećam se koja situacija je bila povod za pisanje svake priče i kad se rodila ideja da je napišem. I svaka priča ima svoj soundtrack – muziku koja je pratila njeno prelivanje iz mojih misli na papir. Prožet sam toliko da u knjizi ne postoji nijedno slove koje nije slika moje emotivne i fizičke stvarnosti i vizije sveta.

Mogu da te zamislim ispod slamnatog šešira na nekoj od prelepih plaža Barselone, gledaš horizont i slušaš novi album Lane del Rej, ali teško mi je da te zamislim kako si sebe jednom opisao – ispred noćnog kluba odbrojavaš sate do završetka smene, dok barselonske kiše padaju.

Kad je čovek u skladu sa sobom i kad zna koji je njegov viši cilj, sve te naizgled kontrastne situacije jesu zapravo raznolikost koja oplemenjuje. Prestane da ti bude važno da li pada kiša ili sija sunce, da li si na plaži ili na nekom poslu, jer tvoja sreća nije uslovljena okruženjem. Ti si srećan jer znaš kako da budeš. 

Da li nosiš u sebi neku nenapisanu knjigu koja skriva duboko intimni deo tvog bića ili si nam otkrio sve u Oblogama od mastila?

Mislim da bi svaka priča u knjizi mogla da bude jedna nova knjiga. I imam utisak da u sebi nosim toliko toga nenapisanog i intimnog da imam materijala za još pet skandaloznih knjiga.

Zbog čega nije dovoljno samo da srce kuca, već da ponekad i zastane? 

Naš potencijal ne može biti ostvaren ukoliko je sve jednolično, jer mi nismo došli ovde da bi nam bilo dosadno već da bismo ubrzavali, usporavali, leteli, padali, jednom rečju – rasli. I naše unutrašnje biće to jako dobro zna. A kad to sazna i naš um, tad počinje magija. Nek srce zastane, preskače, lupa, jer nas tako podseća da živimo, a ne da samo postojimo.

Koja je tvoja ideja savršene sreće?

Mislim da je to baš ova sreća koju osećam sada. Više ne tragam za njom i ne zamišljam je negde u budućnosti, znate ono – kad budem imao, postigao, stekao, biću srećan. To je zabluda. Radim na tome da sreću osvešćujem u trenutku u kom živim i shvatam da je to prečica do savršene sreće. Brojati sve male sreće sa kojima se svakodnevno susrećemo, umesto što ih nezahvalno zaobilazimo tražeći samo i isključivo neku savršenu sreću.