Milan St. Protić je objavio više istoriografskih i memoarskih dela, a prošle godine je objavio roman-prvenac Sinajsko jevanđelje u okviru Vulkan izdavaštva. Dok čekamo novu knjigu priča o Švajcarkoj – Zemlja Viljema Tela, imamo priliku da u redovima ispred nas saznamo do sada neotkrivene piščeve istine, ali i da budemo inspirisani njegovim mislima kao i stihovima vanvremenskih srpskih pesnika.

A – Azbuka. Tih trideset magičnih slova srpske ćirilice, naše dragoceno nasledstvo ostalo od Vuka, kojima sastavljamo reči, a reči u rečenice, u uzaludnom pokušaju da svoje misli, osećanja i predstave izrazimo u pisanoj formi.

B – Beograd. Moj grad i moj dom, moje sklonište i utočište, moj zaklon i moja sudbina.

V – Visina. Zastrašujuća i neodoljiva istovremeno. Njoj se teži i od nje se gine.

G – Gordost i kako joj se odupreti kad je tako slatka.

D – Dobro se na ovom svetu može definisati jedino kao odsustvo zla. Nažalost. Ima li dobrog dela, a da dobročinitelj u njemu bar malo ne uživa?

Đ – Đavo uvek dođe po svoje. Setite se biblijskog (i Geteovog, naravno) Mefistofelesa. Ili njegovog pretpostavljenog, dotičnog Lucifera.

E – Evropa. Civilizacija stara tri hiljade godina, neverovatnih dostignuća i neoprostivih ogrešenja. Moj svet.

Ž – Život. Nikad nećemo saznati ni kad je, ni kako je, ni zašto je nastao. Nećemo nikad razumeti njegovo značenje. Istinsko i istinito. Samo ćemo nastaviti da živimo u intermecu između ništavila pre nas i posle nas, tragajući bezuspešno za njegovim smislom.

Z – Zaseniti lepotu. Treba li dodatno objašnjenje? 

I – I ovaj kamen zemlje Srbije... Đurina Otadžbina. Neprevaziđena.

J – Jugoslavija. Suviše lepa i kobno nesrećna zemlja u kojoj su rođeni i moji roditelji i ja sȃm, u čijem su stvaranju učestvovali moji preci, u koju su verovali jedino zanesenjaci i pesnici. Najveća i najtragičnija srpska iluzija.

K – Ko udara tako pozno... Stihovi. Sveti Sava. Vojislav. Sapienti sat.

L – Laž. Iz koristoljublja, iz slabosti, iz obzira, iz straha... Uvek će se naći izgovor. Istina je čoveku, često, i teška i bolna. I nepodnošljiva.

LJ – Ljubomora. Ljubavna bolest, motiv za zločin, izvor nesreće, vapaj ostavljenog očajnika (ili očajnice).

M – Majstorstvo. Sinonim za veštinu, znanje, umeće, umetnost, bravuru... Reč stranog korena koja dobro zvuči na srpskom.

N – Nikad. Niko. Ništa. Nigde. Nula... Nesećanje. 

NJ – Njujork. Prestonica sveta.

O – Opomena. Čovek je shvata olako ili je prenebregava potpuno. A vredelo bi mu veoma da je, u najmanju ruku, primi k znanju pre nego što se usudi da se o nju ogluši.
Nepopravljiv cinik rekao bi – da je mudar, ne bi bio čovek. 

P – Pakao i ono večno pitanje: da li je ovaj svet kakav poznajemo bliži paklu ili rajskom vrtu? Ili u njemu ima i jednog i drugog? Kako kad i kako za koga.

R – Roman. Moja davnašnja opsesija i dosanjan san. Srećom.

S – Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom, prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Dučić. Jablanovi. Nema boljeg.

T – Trougao. Pitagora. Savršenstvo. Božje delo. Fascinacija lepotom. Proklet kad je ljubavan.

Ć – Ćorsokak. Slepa ulica. Bezbroj puta suočen sa zidom. Svojim i tuđim. Kad nema odgovora, a pitanje odjekuje...

U – Uzaludnost. Antonim od smisla, a nije besmisao.

F – Francuska. Kultura na čijim se izvorima nadahnjujem decenijama. Volter, Stendal, Bodler, Zola, Sagan... Dega, Sezan, Matis... Roden... Berlioz, Sen-Sans, Ravel... Sara Bernar, Gaben, Denev, Marso... Marsel Marso... Trifo, Godar... Rejmon Aron... Unedogled.

H – Hleb naš nasušni... Ili Hljeba, gospodaru, hljeba... Ili Panem et circnses... Ili...

C – Cezar. Car. Ćesar. Kajzer. Gaj Julije... Ime mu je postalo vladarska titula. Vrhovna.

Č – Čovek. Anđeo i đavo u jedan mah. Kadar da stvara lepotu stolećima da bi je uništio u jednom trenu.

DŽ – Džordž Vašington. Jedan od retkih, ako ne i jedini, koji se vlasti odrekao dobrovoljno.

Š – Štaka za moju sakatu dušu: spisateljstvo.